Jedan od onih zabranjenih dana, kad mi ne treba(š). Teška srca priznajem drugima, al’ sebi neću. Nikad. Držim se te riječi kad se nemam više za šta držati. Znoje se dlanovi i umorna sam. Klizim.… Više
Vrata zaborava
Moje ruke su hladne.
Stopala ledena.
Još uvijek zamišljam kako izgleda sreća.
Držim tu misao, čvrsto –
U stisnutim pesnicama polako nestaješ iz linije života.
Ovo je kao borba na život i smrt.
Ponekad, često… nisam sigurna koja strana gubi
ali ona koja dobija, bojim se da neće izdržati.
I da me zakucaju za dragu uspomenu
duša će naći način da se oslobodi,
i spasi na pragu kajanja,
jer ovo je zadnji čin i zavjesa.
Usli smo na vrata zaborava.
Odlaziš
Čujem korake. Iako se trudiš biti tih, odaje te onaj parket koji smo planirali mjenjati. Čini se da nikad nećemo.
Skoro je ponoć, očekujem svakog trenutka da uđeš u sobu, legneš i stisneš me jako najjače što možeš, prije nego se raspadnem u beskorisne komade.
Ne želim da odeš. Zabranjujem ti, kako ti je to uopšte palo na pamet?
Ležim i dalje. Čekam.
Nešto je palo i slomilo se. Psuješ. Točkovi kofera grebu po parketu.
Zatvaram oči.
Ulaziš u sobu, ja se od straha pravim mrtva. Žmirim i ne dišem.
Zašto ne dišem? Zašto žmirim?
Tiho me zoveš. Imenom. To je drugi put u životu da me zoveš imenom.
Duboko udahnem i otvorim oči. Nisi upalio svjetlo. Stojiš u polumraku naše sobe i tražiš riječi.
Jesi spakovao sve?
Mislim da jesam i razbio sam čašu. Pazi na staklo.
Neka si. Srediću sutra.
Odo’.
Izlaziš, zatvaraš vrata i odlaziš.
Ponoć je. Tišina.
Zauvijek.
(Po)kajanja
Sat otkucava,
kroz zid čujem podsjećanje na njegovo postojanje
i slabost u noći kad oči ne pronalaze mir.
Osjećam te na duši.
I u mraku pružam ruke dok se borim za vazduh.
Više ne znam gdje se nalazim i gutam kiselinu života,
a on uporno i dalje kuca,
kao srce nekog bezbrižnog bića.
To biće nisam ja.
Moram sebi da te oprostim.
Hoću,
ali ne još..
ne još…
