Odlaziš

Čujem korake. Iako se trudiš biti tih, odaje te onaj parket koji smo planirali mjenjati. Čini se da nikad nećemo.

Skoro je ponoć, očekujem svakog trenutka da uđeš u sobu, legneš i stisneš me jako najjače što možeš, prije nego se raspadnem u beskorisne komade.

Ne želim da odeš. Zabranjujem ti, kako ti je to uopšte palo na pamet?

Ležim i dalje. Čekam.

Nešto je palo i slomilo se. Psuješ. Točkovi kofera grebu po parketu.

Zatvaram oči.

Ulaziš u sobu, ja se od straha pravim mrtva. Žmirim i ne dišem.

Zašto ne dišem? Zašto žmirim?

Tiho me zoveš. Imenom. To je drugi put u životu da me zoveš imenom.

Duboko udahnem i otvorim oči. Nisi upalio svjetlo. Stojiš u polumraku naše sobe i tražiš riječi.

Jesi spakovao sve?
Mislim da jesam i razbio sam čašu. Pazi na staklo.
Neka si. Srediću sutra.
Odo’.

Izlaziš, zatvaraš vrata i odlaziš.
Ponoć je. Tišina.
Zauvijek.

(Po)kajanja

Sat otkucava,
kroz zid čujem podsjećanje na njegovo postojanje
i  slabost u noći kad oči ne pronalaze mir.

Osjećam te na duši.
I u mraku pružam ruke dok se borim za vazduh.
Više ne znam gdje se nalazim  i gutam kiselinu života,
a on uporno i dalje kuca,
kao srce nekog bezbrižnog bića.

To biće nisam ja.

Moram sebi da te oprostim.
Hoću,
ali ne još..
ne još…