U plavom

Riječi su oštre i šiljate, skovane od olova.
I prokleta i sveta ne nazirem siluetu koja traži sebe
jer je sad sve dotiče, al’ je ništa ne dodiruje.
Izgubljeni u cirkusu očima klovna.
Smijeh na silu pred strahom –
da se ne zaboravim.
Hodamo na rukama i žongliramo naše duše nogama,
stisnute teškim zrakom.
Ako me osjetiš kao tupu bol u rebrima
udahni i izdahni,
i prestaću.
Možeš biti svačije tlo,
i nemati ono što želi biti tvoje.
Prozirna kao staklo kucam iznutra i vrištim.
Litar krvi spreman za uspavanku.
Raduj se bijelim noćima –
tonem u plavo.

 

 

Liječenje bola

Slobodno vrijeme je vražje vrijeme, ako ga imate previše.  Prerazmišljavanja u opasnim krivinama, brzinama, visinama i dubinama.. i pitanja – Zašto ja? Zašto meni? Zašto sad?

Istina je, da nisam uvijek bila za sebe dovoljno tu. Tražila sam mane u skoro svakom ogledanju i trpila više nego što sam morala – jer rekoše treba se uklopiti, pripadati. Možda sam dosadašnji život bacila na zbunjenosti, tražeći smisao same sebe, da se upakujem u neki kalup i u njemu istrunem…ali.. ne znam se kalupirati pa i dalje lebdim između svega i ničega u besmislu rađanja i umiranja.

Ipak, svakog jutra biram rađanje, jer sam radoznala, uvučena u prevaru življenja i sviđa mi se to . Sviđa mi  se voljeti, sviđa mi se patiti, sviđa mi se prilika da svaki novi dan ima svoju novu noć. Sviđa mi se ringišpil i vrtenje na stollici dok mi ne bude loše, jer sam sama izabrala da mi bude loše. (A i čemu biranje? Daj mi sve!)  Sviđa mi se moj alter ego, kad mu dopustim da bude muškog roda,  realan i baci me na koljena  odgovorima niskih udaraca na sve što mi nije jasno.

Zašto ne TI? Zašto ne TEBI? I zašto ne SAD?
Jednog trenutka više se nećeš rađati.
Raduj se i grli svoju bol snažno, jer će te napustiti.