Dodirivanje sreće

Imala je hrabrosti držati vatru golim rukama.
Ležim u hladnoj vodi zatvorenih očiju.
San u snu.

Jesam umrla?
Nisi, samo spavaš.
Hoću da se probudim.
Ne još. Spavaj.
Hladno mi je.
Ne izmišljaj.
Ko si ti? Gdje sam? Zašto ne mogu otvoriti oči?
Au koliko pitanja… Ćuti i spavaj. Probudićeš ostale.
Koje ostale?
Pa, ostale koji spavaju.
Ko spava?
Svi spavaju.
Ti ne spavaš.
Spavala bih da mi daš.
Zašto me peče grlo?
Operisala si krajnike.
Danas?
Ne danas ludo, prije 20ak godina.
Pa zašto me sad boli?
Povukla si sjećanje.
Odakle?
Iz guzice jebote. Hajd’ ćutimo 5 minuta.
Je l’ prošlo 5 minuta?
Prošlo je 5 sekundi.
Pa, da su mi oči otvorene vidjela bih vrijeme.
Ne lupetaj, vrijeme se ne može vidjeti.
Može!
Ne može!
E, pa može..
Okej, pametniji popušta.
Ma jebi se. Hoću da idem odavde.
Ne možeš. Nesretna si.
A?
Šta sad si i gluva odjednom?
Kako sam nesretna?
Aaa, ipak si čula.
Zašto se ne mogu pomjeriti?
Ne mjenjaj temu.
Ne mjenjam temu!
Mhm.da…Moraćeš nešto da uradiš.
Šta moram da uradim?
Da uradiš da budeš sretna, genije.
Kako se to radi?
Evo sad ću pogledati u priručnik o tome kako biti sretan…Pih, ništa. Prazno.
Kako prazno?
Prazno kao prazno. Nema slova, riječi ni rečenica.
Htjela bih biti sretna.
Pa budi. Ko ti brani.
Ne znam kako.
Sreća je u tebi.
Mogu li je dodirnuti?
Nije opipljiva.
Pa, šta onda da radim?
Uskoro ćeš se probuditi iz prvog sna. Otvorićeš oči i ustati. Mene tad neće biti tu, ali kad ustaneš izbroji do deset i prođi kroz velika vrata ispred sebe. Nemoj se bojati, ovo je tvoj san, sve što će biti ili neće do tebe je. Zamisli lijepo i biće lijepo. Posle toga probudićeš se još jednom, taj san je tvoj i svačiji. Možeš zamišljati dobro ili loše, ali neki ishod neće biti samo do tebe, budi sprema da to prihvatiš,

…i shvatićeš, da već jesi sretna,
ako to želiš biti…

 

Khm..
Šta je sad?
Može li uz sve ovo neka muzička podloga?
Ništa bez malo dramatizacije, ha?
Pa ono..mislim… Sia – Never give up..tako nešto.
O, tu volim. Može! Ajde gubi se sad, probijaš mi termin…Žene…

 

Liječenje bola

Slobodno vrijeme je vražje vrijeme, ako ga imate previše.  Prerazmišljavanja u opasnim krivinama, brzinama, visinama i dubinama.. i pitanja – Zašto ja? Zašto meni? Zašto sad?

Istina je, da nisam uvijek bila za sebe dovoljno tu. Tražila sam mane u skoro svakom ogledanju i trpila više nego što sam morala – jer rekoše treba se uklopiti, pripadati. Možda sam dosadašnji život bacila na zbunjenosti, tražeći smisao same sebe, da se upakujem u neki kalup i u njemu istrunem…ali.. ne znam se kalupirati pa i dalje lebdim između svega i ničega u besmislu rađanja i umiranja.

Ipak, svakog jutra biram rađanje, jer sam radoznala, uvučena u prevaru življenja i sviđa mi se to . Sviđa mi  se voljeti, sviđa mi se patiti, sviđa mi se prilika da svaki novi dan ima svoju novu noć. Sviđa mi se ringišpil i vrtenje na stollici dok mi ne bude loše, jer sam sama izabrala da mi bude loše. (A i čemu biranje? Daj mi sve!)  Sviđa mi se moj alter ego, kad mu dopustim da bude muškog roda,  realan i baci me na koljena  odgovorima niskih udaraca na sve što mi nije jasno.

Zašto ne TI? Zašto ne TEBI? I zašto ne SAD?
Jednog trenutka više se nećeš rađati.
Raduj se i grli svoju bol snažno, jer će te napustiti.