Među maslinama

Otvorio je širom prozore.
Sparina nošena vjetrom polako je ispunjavala prostor njegove sobe.

Bio je jun. Bučan i vruć kao i svaki prije do tad. Turisti su milili poput mrava kroz uske ulice starog grada. Oni koji su mogli su kupovali nakit i suvenire, a ovi drugi samo gledali cijene i maštali.

Već nekoliko godina dolazi ovdje i iznajmljuje mali sobičak u potkrovlju. Nije mu bilo toliko do mora koliko do prosto svih tih mirisa koji su ga pdosjećali na djetinjstvo i vesele dane među stablima maslina i golog kamena.

Vožnja od dva dana autom i nekoliko sati trajektom nije mu se činila velikim i teškim sve do sad.

Ostario sam – promrmlja protegnuvši se.

Spavao je samo pet sati.

Zazvonio mu je telefon negdje, počeo je prebacivati stvari i otvarati kofere dok ga najzad nije našao u kupatilu.

  • Halo!
  • Ej Mark, jesi stigao?
  • Da… put je prošao dobro.
  • Jesi siguran da želiš to da uradiš?

Čutio je za trenutak.

  • Marija…mislim da smo to dovoljno puta prežvakali i ovdje sam jer to znači da sam siguran.
  • Ah, dobro..samo ne bih htjela da se razočaraš, ko zna…možda je to sve jedna velika laž. Stari je ionako bio malo ćaknut.
  • Još ovaj put…i zaključujem.
  • Kako želiš…čujemo se kasnije.
  • Ćao!

Bacio je telefon na krevet i još jednom otišao do prozora. Posmatrao je sve te ljude još neko vrijeme, a zatim se preobukao i izašao vani.

U prizemlju zgrade bio je restoran, prostran i hladan te se tu osjećao odmornijim. Odlučio je sačekati ostale i započeti vodom.

Sjedio je sam pola sata i posmatrao ljude. Nadao se da ovi neće ni doći, bilo bi mu lakše, jer bi to značilo da ih i ne zanima šta će biti sa imanjem, ali  ubrzo je pri toj pomisli ugledao Branka i Juliju kako se nešto smiju na ulazu u restoran. A zatim Dijanu kako maše ovom dvoma, grle se, ljube  i ulaze u restoran. Mark podiže ruku i maše im. Kad su ga ugeldali krenuše svo troje do stola gdje je sjedio. Osjetio je Dijanin parfem, miris jasmina.

  • Pa, ti si se mače ugojio malo, ha? Marija te dobro hrani – reče mu Dijana dok su se grlili i svi se nasmijaše. Branko i Julija mu samo pružiše ruku.
  • Ah, malo sam se zapustio..ne treniram već neko vrijeme zbog povrede..
  • Da, čuli smo od Marije da si se povrijedio.. – ubaci Julija i svi sjedoše.
  • Dobro, o čemu se radi ovaj put – Branko je očigledno bio nestrpljv,  iako je pretpostavljao o čemu se radi.
  • A znači tako, da bijem odmah u glavu?
  • Da! – odgovoriše svi u glas.

Gledao ih je sve tako okupljene nekoliko trenutaka.

  • Sigurno nećete naručiti nešto za popit’?
  • Mark, molim te ajde da obavimo to.. Branko i ja idemo na svadbu za 2 sata i žuri nam se.

Branko je klimao glavom, a Dijana je nezainteresovano slegla ramenima, ionako joj nije bilo bitno šta god da je u pitanju. Mark se nasmijao i po ko zna koji put osjećao dalekim ovim ljudima koji su mu bili rod.

  • Odlučio sam kopati još ove godine na imanju i ako ne nađem ništa – ide na prodaju.
  • Gle čuda..to me baš iznenađuje – ubaci se Julija ironično te zapali cigaretu.
  • Julija ovdje se ne smije pušiti – reče joj Branko pokažujući na znak za zabranjeno pušenje.
  • Ma šta me briga, ko ih jebe.. ..Mark, nastavi – reče mu iznervirano.
  • Dobro, da ispričam sve prije nego nas istjeraju napolje – naceri se – probaću biti što kraći.

Julija zakoluta očima, a Dijana  sakri smijeh dlanom.

  • Ostao je još južni dio tamo gdje su masline. Prije nego što svi skočite – reče podužući ruke kao da se brani – masline neću dirati. Ako je stari negdje nešto i zakopao mislim da bi mogao tamo pronaći. Ukoliko ne bude ničega, stavljam na prodaju, a lovu dijelimo. Jednako. – reče tu zadnju riječ zvučno i značajno.
  • Jesi ti malo prolupao od ovog mora, slane vode i morskog vazduha? Ti stvarno misliš da je stari imao vremena kopati nešto? Trebalo je vremena da se pojebu sve one droljice na imanju
  • Julija molim te ne pričaj tako…
  • Dobro majku mu dokle ćemo svi da se pravimo budale?
  • Znamo ko nam je bio otac, zna i cijelo ovo mjesto ko nam je bio otac..ne bi me čudilo da se bilo kad pojavi neko i kaže da nam je polubrat il polusestra il polu neki – nije ni primjetila da je već vikala, svi su se okretali, a ovo troje su je utišavali.
  • Daj se smiri zaboga, šta ti je sad?
  • Samo hoću da kažem da me baš zabole za to imanje, što se mene tiče možeš i da ga miniraš i da mi više ne oduzimaš vrijeme na gluposti. Kopaj do Kine ako ti se kopa..radi šta hoćeš..ja to imanje mrzim.
  • Htio sam samo da znate..
  • Mark… – ubaci se Dijana – ja tu imam najmanje bilo kakvog prava jer mu nisam ćerka već sestričina tako da i ne osjećam neko pravo da bilo šta pametujem i govorim, radi šta želiš. Ako odlučiš prodavati novac će svakako dobro doći.
  • Jesi ti bila skoro tamo – reče joj Julija paleći još jednu cigaretu – to je rupa a ne imanje, ne znam koja budala će to da kupi uopšte.
  • Lokacija je odlična. – reče Branko.
  • Zajebi lokaciju..vidjećeš…

Nastao je trenutak tišine među njima, Dijana se igrala sa rubom svoje haljine, Julila je povlačila dubok dim i žmirila, Branko se pretvarao da gleda u jelovnik, a Mark je posmatrao njih troje.

  • Sigurno ne želite nešto popiti? – Mark ih ponudi još jednom.

Svi su odmahnuli glavom, Dijana ga dotaknu po mišici.

  • Moram da idem, čekaju me na nekoj aukciji.
  • Idemo i nas dvoje.

Dijana je ustala prva, poljubila Marka u obraz i rekla mu da pozdravi Mariju, s njenim odlaskom je polako nestajao i miris jasmina. Branko pruži ruku, pozdraviše se. Julija mu kimnu glavom u znak da će ubrzo za njim. Shvatio je i izašao.

  • Mark..
  • Kaži seko…

Sad je već izgledala smirenije i tiše je govorila.

  • Znaš sve, ne moram se ponavljati. Od ovog trenutka pa  ubuduće me ne zanima šta je s tim. Ako i prodaš, dio koji treba meni, nek ide u Brankovu humanitarnu fondaciju, ionako pripremamo neke projekte.
  • Stvarno misliš da je sve izmislio?
  • Bio je stalno pijan i nadrogiran.. ko zna kakve je sve halucinacije imao. Smatram da to što on tvrdi da je zakopao – izmišljotina. Nikakvo bogatsto u toj zemlji nema, vjeruj mi.

Stavila je ruku na njegovu.

  • Lijepo nam je bilo tamo zar ne..kad je bio odsutan?
  • Da – reče sagnuvši glavu – stvarno jeste.

Primakao se sestri i poljubio je u čelo.

  • Pozdravi Mariju, čujemo se.

Ustala je i otišla.

Sjedio je još dugo tu, do podne. Nije bio pretjerano gladan ali je i jeo te  se zatim uputio na imanje da započne sa planovima za kopanje.

Nekoliko dana kasnije dok je sredio sve što je bilo potrebno, kopanje je započeto. Posle dva dana kopanja, nadgledanja da se ne oštete masline i stalnog bivanja na imanju odlučio je otići do grada na ručak sa prijateljem. Sjedili su i tek naručili piće. Zazvonio mu je telefon.

  • Gazda..
  • Da, ja sam Mate kaži… – bio mu je čudan uznemiren glas radnika – da li je sve u redu?
  • Ne znam..ovaj, našli smo nešto..
  • Šta ste našli?
  • Kosti gazda – reče progutavši slinu.
  • Kosti?! – rekao je glasno, a prijatelj je buljio u njega.
  • Da kosti…ljudske…mnogo kostiju.
  • Ne dirajte ništa, dolazim brzo.  – završivši telefonski razgovor udahnu duboko i reče – Sranje, moramo nazad.

Prijatelj je izgledao zbunjeno.

  • Pričaću ti usput, idemo.

 

Advertisements

11 komentara na “Među maslinama

Vaše mišljenje o...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s