Ruže Javorke Katić – drugi dio

Taj dan do podne, Javorka je pomagala ocu u radnji. Bio je to lijep prostor od devet kvadrata pun raznih stvari koje bi trebale seoskim domaćinstvima. Svaka od sestara ponekad bi pomagale ocu ali on je najviše volio kad je Javorka tu, jer dobro je razumjevala posao i znala kako treba razgovarati sa mušterijama. Činilo mu se da voli to.

• Razmišlj'o sam tebi da ostavim radnju kad umrem – reče joj dok je ona slagala kutije sa ekserima na police.
• Ju, tata šta pričaš to, daleko je to još..
• Daleko il’ blizu, nije bitno..htio sam da znaš..eto, da imaš na umu..

Okrenula se prema njemu i na koji trenutak ga posmatrala. Bio je udubljen u upisivanje današnje nabavke, sjedeći za stolom kraj prozora da bolje vidi. Bio je visok, mršav, prosjede kose i kukastog nosa, ličio je dosta na svog pokojnog oca Miloša. Narod bi rekao – pljunuti on. U svojim dugim prstima držao je olovku i vješto prebacivao stranice.  Osjetio je da ga posmatra pa se okrenu ka njoj i pogledi im se sretoše. Spustivši naočare malo niže, pogleda je preko njih svojim smeđim krupnim očima.

• Dušo, sve je u redu..
• Dobro – odgovori mu sa suzama u očima i nastavi raditi.

Misli su joj odlutale, znala je da kad bi imala brata bilo bi sve mnogo jednostavnije, ovako sa njom i sestrama umire ognjište Katića Uroša, a njemu čini se to i nije toliko smetalo. Često joj je govorio da je to možda tako Božija volja, jer ni on sam nije imao želju ostati ovdje jer se školovao u gradu i maštao kako će u gradu i ostati.

U tom uđe komšija Savo i prenu je iz misli.

• Pomaže Bog Katići…
• Bog ti pomog'o – odgovoriše mu.
• A noćas nevremena, mislio sam kuću će mi odnijet’..a krave riču li riču. Htjede Stanojka otić u štalu, pa sa njima prenoćit..reko sjedi luda ženo tu i ne mič’ nikud – preživ'će. Život'nje su to.
• A joj komšija nije valjda dotlen došlo – nadoveza se Uroš.
• Jes’,  jes’ tako mi Mitra mog.

Komšija Savo uvijek bi spomenuo sina Mitra kad bi se kuno u nešto što je sigurno bilo. Uroš nije bio siguran da li ga namjerno podbada ili eto tako usput nerazmišljajući.

• Kada se Nikolija vraća od ujaka – upita ga Javorka čisto da prekine trenutak neprijatnosti.
• Preksutra dijete..preksutra..nego de mi malo duvana i ..hm, sunce ga ogrijalo ne sjećam se šta mi je ono drugo rekla da kupim, et’ da me ubiješ ne merem se sjetit.
• Komšija blizu ste pa prošetate opet – reče Javorka skrivajući osmjeh.
• Ja šta dijete, tako će i bit…a sve sam dovlen u sebi ponavlj'o da ne zaboravim i eto ti đavla.
• Stari se moj Mitre, stari – dobaci Uroš još uvijek upisujući u knjige.

Javorka mu zamota duvan i naplati. Isprati ga s riječima da pozdravi teta Stanojku.

• ‘Oću dijete, fala ti.. – podiže malo šešir, klimnu glavom i ode.

Nastavila je slagati robu na police a onda se sjeti onog nepoznatog mladića u avliji. Ko li je to bio pitala se.

• Ko je bio onaj mladić jutros što nam uš'o u avliju?
• Koji mladić?
• Pa onaj neki…ne znam ni ja. Kad sam provjeravala ruže javio mi se.
• A ćeri draga koji ti se ne bi javio – reče joj pa namignu, a ona se zacereka.
• De, de samo ti mene zezaj..kad ti se udam vid'ćeš kako je…
• Ma to je novi radnik što donosi nabavku. Radi kod gazda Stjepana u gradu. – odgovori joj, a zatim reče – i dabome da ćeš se udati tako i treba.

Javorka je bila najmlađa od svih sestara. Dočekana je s velikim očekivanjima i nadanjima cijelog sela, tj. nadalo se da će biti muško, a kad je zakmečalo žensko, odmah tu noć kroz selo se raznijela vijest da je nesretni Katić opet dobio ćerku. Samo što se Katić nije osjećao nesretnim, bio je već pripremljen da je opet djevojčica. Muškom potomku nije se ni nadao. Nek je živa i zdrava pomisli. Ove godine navršila je sedamnaestu.

Izrasla je u ljepuškast djevojčurak, duga pepeljasta kosa, krupne smeđe oči i visina – to je pokupila od oca, a sve ostalo od majke koja je važila za jako lijepu ženu. Imala je okruglo lice sa punim usnama i malen nos.  Tako da su je svi oduvjek štipkali za obraze i tepali joj kako je slatka. Nije voljela mnogo jesti što se vidjelo po njenom tijelu, bila je vitka nikako mršava, dok se za Višnju to baš i nije moglo reći.

Višnja je jela sve što je jestivo, nije birala. Što se dodatno odrazilo na njene obline i svako pola godine morali su prekrajati njenu odjeću jer bi joj postala pretijesna. Bila je niska i sa najmanje petnestak kila viška,  ali nije joj smetalo i često bi im svima govorila kad je kritikuju – Šta vas briga ovo je moje tijelo.

Imala je riđu kosu, zelene oči i tanke usne. Uletila je u radnju sva zadihana.

• Javorka pođi sa mnom – i uze je za ruku, a ova joj ne stiže ništa ni reći – tata, je ‘l tako da ti ne treba više.
• Idite, idite – reče on smijući se.
• Ajde bona požuri šta se vučeš!

Izletile su iz radnje i žurno hodale.

• Dobro ba Višnja šta ti je, kakva te sila tjera. – i istrgnu joj iz ruke svoju ruku – o čemu se radi?
• Javila mi Jagoda da je vidjela Uglješu u bašči pored potoka…glupo mi da idem sama tamo ko fol šetat, pa ćeš sa mnom. De požuri tako ti ‘ljeba, dok se ti dovuknjariš otiće čo'ek.
• Pa ti si skroz poludila, šta ću ti ja, možeš i sama a'škovati.
• Ne morem sama i kvit, šuti i hodaj.

Gledala je Višnju zadihanu i zajapurenu kao nikad do tad.

• Oho, neko se zaljubio… – zadirkivala je.
• Rekla sam ti da šutiš i hodaš…

I ućutala je jer su već bile blizu potoka, a tamo je stajao Uglješa u hladovini hrasta. Bio je za dvije glave viši od Višnje, širokih ramena i smeđe masne kose. Košulja je bila natopljena znojem, a kad su prišle blizu vidjele su i zašto – kosio je travu.

• O, Katićke đe ste to krenule- javi im se i skide šešir. – Ljubim ruke mlade dame – nagnu se ko fol da im poljubi ruke.
• De de..ne luduj, mi pošle šetat – reče smeteno Višnja.
• Ako, ako lijep je dan, ja bi vam se pridružio al’ k'o što vidite ne merem – slegnu ramenima – valja rad't.
• A eto i mi ćemo da ti napravimo društvo malo i da odmorimo, je l’ tako Višnja? – reče ona okrenuvši se  sestri i namignuvši joj.
• Ja, ja..'oćemo, ‘oćemo. – i dalje je bila smetena.
• E baš lijepo od vas…lijepe vi, lijepo društvo, lijep dan .. sve lijepo – naceri se  pomalo zbunjeno. – Nego niste bile prošli put na igranki…sve cure tamo vas niđe..
• A eto, nešto nam se nije išlo – reče mu Javorka, a Višnja je ćutala kao zalivena.
• Šta ti sestra nešto ljuta na mene.
• Nisam ljuta – odgovori brzo Višnja.
• E dobro je vidim ne pričaš ništa pa reko da nisi …
• Pa kako da pričam kad se od tebe ne mere doć na red..pričaš i pričaš..
• Et sad ispade i da mnogo pričam – uvrijedi se Uglješa.
• Ma ne pričaš mnogo.
• Pa sad si rekla da pričam..
• A čo'ka, sad bi se svađ'o malo…
• A de vas dvoje šta… – pokuša se ubacit  Javorka ali bezuspješno.
• A jesi teška..
• Iju, sad ‘oćeš reći i da sam debela? – planu Višnja.
• Ne bolan nisam mislio to..– poče zbunjeno zamuckivati.
• Ma šta ti nisi mislio – jesi mislio – stavi ruke na kukove, ljuta. – mi pošle šetat, a ti nas tu zadržavaš, bolje se pri'vati posla.
• Višnja.. – zbunjeno će Javorka, pa se okrenu Uglješi – Uglješa izvini ne…  – u tom je sestra uhvati za ruku i reče – ajmo odavlen, do vodenice pa ćemo okolo.

I tu se završi sav razgovor.
Javorka se u odlasku okrenu prema Uglješi i slegnu ramenima, što je značilo i “izvini” i “ne znam šta joj bi”. On je zbunjeno i zajapureno gledao za njima,  dok  su sestre Katić brzim, a zatim sporijim korakom silazile niz bašču do vodenice.

Ruže Javorke Katić – prvi dio