Odiseja

2. decembar,  2008.

Ušao sam u hotel premoren od cijelodnevnih sastanaka. Bilo je 22:36 kad sam se javio na recepciju i uzeo ključ.

Soba 465 nalazila se na devetom spratu, ušao sam u lift i stisnuo 9. Na drugom je ušla neka starija gospođa sa dva neka mala kučeta. Osmjehnula mi se srdačno, kimnuo sam glavom i gurnuo je u spise koje sam držao u rukama, kao nešto čitam. Nije mi bilo do razgovara.

Danas pao prvi snijeg ove godine, zar to nje divno? Obožavam decembar…

I tako… morala je progovoriti.

Hmm..da..ovaj da..divno baš. 

Eto odgovorio sam joj, u nadi da će shvatiti moju nezainteresovanost..ili ipak neće.

Ah, ovdje sam sa sad već pokojnim mužem –  izmljmljala je neku brzu molitvu i prekrstila se pa nastavila – dolazila svake godine, 30 godina braka. Njemu treći meni prvi. Svega je tu bilo.

Ćutao sam.

A  vi.. da li ste oženjeni?

Ćutao sam….5 sekundi.

Ne. – Bio je sav moj odgovor.

Htjela me je još nešto pitati kad lift stade na petom spratu i spasi me. Uđoše neki momci i djevojke. Iskoristio sam priliku da se sklonim u desnu stranu lifta što dalje od nje. Ovo novo društvo glasno se smijalo očigledno već pripremljeni za žurku u bifeu na zadnjem, jedanaestom spratu.

Niko od njih nije znao da je meni ovaj dan bio jedan od najbitnijih u životu. Kockao sam se svojom karijerom. Rizikovao sam. I evo cijeli dan i šest mjeseci prije toga vrtim se u krug kao pas koji hoće da ugrize svoj rep. Da li je vrijedilo? 

Lift je opet stao, ovog puta na osmom spratu te sam tu i izašao. Izvinajvajući se što guram ostale. Kad su se vrata lifta zatvorila konačno sam čuo tišinu, koja mi je falila cijelog tog dana. Stavio sam spise pod mišku i krenuo. Stepenice do sobe bile su mermerne sa nekim zelenim debelim tepihom, ne znam koji je materijal, ali je bio tako mekan da mi se koračanje činilo kao hodanje po oblacima.

Ušao sam u sobu, naručio neki lagani obrok i na brzinu se istuširao.

Dobar dan, može da me spojite sa Pacifik Internacionalom, kancelarija 231? Ivan Drvnik pored telefona. Ok, sačekaću. Hvala!

Čekajući da stigne hrana odlučio sam se javiti Adamu, znao sam da radi do kasno. Trebalo mi je da sa nekim porazgovaram, a da to nisu investitori.

Halo..i kako je bilo, pričaj odmah sve…jesi postao milioner? 
Ne znam…
Čekaj, kako ne znaš? Prošao projekat ili nije?
Rekli su mi da im treba još dan… pregovori su u toku.
Skup je.
Znam..ali isplativ.
Isplativ u teoriji Ivane, tvojoj teoriji… a znaš kakvi su ti ulagači, ako realno ne mogu nanjušit’ lovu kolebaju se.

Ćutao sam.

A daaaj, ok izvini. Nije trebalo tako to da kažem, al’ znaš i sam.
Umoran sam Adame, i gladan. Nazvaću te sutra.

Dobro, laku noć. I ne brini previše..sretno…šta bude biće, više ništa ne možeš uraditi. 

A mogu sve izgubiti pomislio sam u sebi.

****

3. decembar, 2008.

Ne znam u koje doba sam zaspao, ali probudio me telefon rano ujutro.

Halo! 
Ivan Drvnik?
Da, da ja sam… 
Za koliko možete doći u kompaniju?
Aaa, za pola sata- sat…možda i ranije.
U redu čekamo vas. Vidimo se u 9:00.

Ne sjećam se kako sam se obukao i izašao vani. Samo sam shvatio da stojim pred hotelom i  čekam taksi. Bilo je 8:34.

Jutro, Kneževa ulica 1 što prije, molim vas.

Rekoh to u jednom dahu i taksi je krenuo. Posmatrao sam ljude. Posmatrao i primjećivao sve što prije nikad do tad nisam. Majku koja je u poslednjem trenutku povukla dijete za ruku da ne podleti pod auto, muškarca koji je u žurbi jeo burek, djeda sa unucima. Mladu djevojku kako trči prema parku sa slušalicama u ušima. Sve je to bilo tu i mnogo više, a ja kao da nisam dio toga, već gledam iz neke druge dimenzije. Nisam bio tu. Moje tijelo nije bilo moje.

Šta ako su odbili? Imam li snage za sve ispočetka, bankrotiran. Ako prihvate, šta onda? Pogledao sam na sat. Vozili smo se deset minuta već, tad sam tek primjetio da svira radio, stihovi su mi se mješali sa mislima.

Put do slave i bogatstva, ……put do pakla i ponora,..odiseja, odiseja…staza trnja ili staza orhideja…Niko ne zna sta ga ceka, dan sta nosi..odiseja, odiseja, zivot – to je samo nova odiseja….

Dobra pjesma ha? – dobaci mi taksista gledajuće me u retrovizoru.
Nasmijao sam se..
Da, odlična je. – odgovorih.
Leo Martin, sinko…Leo Martin – reče mašući visoko kažiprstom. …

Zatim smo u tišini slušali pjesmu dok nije rekao:

Stigli smo momče, 5 evra i 76 centi molim. 

Dao sam mu šest i izašao. Bilo je 8:55 kad sam ušao u salu za sastanke  gdje me čekalo 10 ljudi spremnih ili ne da mi daju svoj novac. Ponudili su mi stolicu, sjeo sam. Pitali da li sam dobro i trebam li vode. Rekao sam da sam dobro i da neću vodu. I onda su pričali i pričali, listali moj projekat i nacrte, dozvole… bio je pun sto papira koji su me mnogo koštali, a meni je u tom trenutku u glavi bila samo Odiseja i glas Lea Martina.

Pomislih da sam lud, a kad bolje razmislim – možda zaista jesam.

 

Advertisements

17 komentara na “Odiseja

  1. Хах, ееј, сјајна је прича. Држала ме, држала, вукла да наставим, не зато што је напета, већ зато што је тако језгровито питка. Катарина је то добро рекла. У први мах би ми криво што не знам како се завршило, али онда сам одахнуо – па, то и није битно, рекох себи. Битно је како си ме водила кроз ово.

  2. Odlično, Slavo, imaš toliko sugestivan stil, uvučeš me u proču kao da gledam film, u glavi sam junaka…dijalozi su ti vrlo uverljivi, mnogo mi se dopada priča i jedino žalim što nema još. :)))) BRAVO!:*
    P.S. Ovo je za sve nas u životnim neizvesnostima.

  3. Ivan

    Zanimljiv tvoj ulazak u mušku psihu. Volim to… uvijek sam se pitao kako žena doživljava muškarca iznutra…
    Neizvjestan kraj je super.
    Najljepši dio /bar meni/ je slikanje: “Posmatrao sam ljude. Posmatrao i primjećivao sve što prije nikad do tad nisam. Majku koja je u poslednjem trenutku povukla dijete za ruku da ne podleti pod auto, muškarca koji je u žurbi jeo burek, djeda sa unucima. Mladu djevojku kako trči prema parku sa slušalicama u ušima”
    Osim poezije gdje si se dokazala, sada mogu reći i proza ti je u krvi.
    Obzirom da je to tvoj blog, ne mogu se nametati ali mogu te hvaliti što i činim… 🙂

  4. Ivan

    Ne znam tko je napisao muziku i tekst ove pjesme ali me nekako podsjeća na Arsena Dedića. Ako netko zna, molio bih da mi to napiše 🙂

Vaše mišljenje o...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s