Šest kvadrata oslobođenja

harbour-315440_640

Soba je mala, šest kvadrata.

Krevet, ogledalo, stolica i ormar sa jednim krilom odšrkinutim zbog kaputa koji je virio. Stari gramofon zelene boje ležao je s lijeve strane kreveta i svirao pucketajući s vremena na vrijeme. U zemljanom podu ocrtavali su se opušci i čepovi od piva, praveći mozaik jednog nenamjernog umjetnika.

Ležao je mirno, čupav i neobrijan sklopljenih očiju. Sporo dišući.

  • Šta hoćeš?
  • Mislio sam da..
  • Mislio si da sam umro? A eto, k'o što vidiš – nisam. Ne mogu ni da umrem na miru, stalno mi dolazite i..
  • Ilija..
  • Ako je opet nagovaranje da idem u bolnicu – zaboravi….

Obojica zaćutaše, mladić privuče staru drvenu stolicu bliže krevetu i sjede.

  • Ne razumijem te, zašto nećeš u bolnicu?
  • A…ponovio sam svima pa evo i tebi ću. Povadili su sve što se povadit’ moglo, nemam im više šta dat’, a vala ni oni meni.

Sjedili su tako ćutke nekoliko minuta, zatim starac otvori oči i uzdahnu.

  • Kad si već tu, ima nešto što ti nisam pričao, ustvari nikom nisam pričao…
  • Ne zamaraj se i ne mjenjaj temu.
  • Pusti me da pričam kad mi se priča. Pričao ne pričao pandrknuću ubrzo, isto mi se ‘vata, ti barem možeš saslušati…jebeš temu, ta tema je potpisana, zapečaćena. Umirem. Kraj.

Na trenutak se iznervirao i ućutaše obojica, a zatim nastavi.

  • Dakle, prije nekih četrdeset godina, sreo sam jednog čovjeka u Solunu još ono dok smo davno trgovali…

Zastao je i pridigao se malo, mladić hitro ustade i pomože mu namjestivši jastuk.

  • Povuče ti on mene za rukav i navrnu na grčkom nešto melje li melje, a imao je neki čudan naglasak, slabo sam ga razumio, pa ja malo na mom grčkom nabodem par riječi i objasnim da ga ne razumijem, a on onda prebaci. Kaže mi kako ima neku djevojku sakrivenu u buretu, hoće da je ženi, ukrao je od njenih jer su bili protiv tog braka, pa ako bi ja mogao da ih prebacim na drugu stranu obale. Ja onako šta ću kud ću, gledam u njeg’ pa u bure, u njeg’ pa u bure… mislim se, a gdje mene nađe od cijelog svijeta ovdje u luci. Pitam ti ja njega mogu li vidjeti tu djevojku, kaže on može, pomozi nam molim te, dobro ću ti platiti. Kazah mu da hoću prvo vidjeti, pa ćemo se dogovorit’. Otvori on bure kad tamo stvarno djevojka, uplašena i uplakana, skupila se kao siroče neko. Drhtavim rukama sklonila je pramen kose i nikad, al’ baš nikad nisam zaboravio  taj njen pogled i smeđe oči. Gledala me i gledala, bez treptaja.

Opet je zastao.

  • Ilija, šta…zašto mi to pričaš?
  • Čuti i slušaj, moram!

pa nastavi…

  • Pomogao sam im, prebacio ih na drugu obalu. Htio mi je platit al’ odbih. Poželio sam im sreću i otišao. Eto, samo tako sam otišao… Odsjdoh tog dana u hotelu posle sklopljenog ugovora sa jednim trgovcem. Oka nisam sklopio cijelu noć i narednog jutra uputih se prema brodu razmišljajući o djevojci u buretu i njenom vjereniku. Dokle li su stigli, da li su se već vjenčali… i tako zanesen u mislima stignem do luke kad tamo – neki žamor, galama, frka. Narod korača u mom pravcu i krsti se, zgrožen. Ugledao sam nešto prekriveno bijelim čaršafom i tad sam shvatio da je neko stradao. Prišao sam.. pitao čovjeka do sebe šta se desilo. Čovjek je grčeći svoj slamnati šešir u rukama tiho mi rekao da je ubijena noćaš neka djevojka, kurva. Koliko je čuo priče, svodnik je tjerao da prihvati mušteriju, ona nije htjela pa zaplakala. Onda ju je počeo šamarati, pa kad je pala udarati nogama i nazivati svakakvim pogrdnim imenima. Imala je jedva četrnaest godina Aco. Bila je još dijete. Stresao sam se i zaledio iako je vani bilo vruće k'o u paklu. Narod se počeo gurati pa sam podigao pogled kako bi’ našao izlaz odatle i tad sam ga ugledao, vjerenika od juče. Ugledao je i on mene, bacio cigaru i nervozno krenuo kroz gomilu ne ispuštajući me iz vida. I tad mi je pala suluda ideja na pamet… nisam htio vjerovati tome odmah ali…

Mladić je sjedio zabezeknut.

  • Čekaj malo, hoćeš reći da…
  • Da Aco… ona nije bila njegova djevojka koju je htio ženit’, tek tad mi je bilo jasno sve, tek tad sam shvatio užas u njenim očima kojima me je tako uporno gledala.
  • Pa kako nisi vidio da je dijete zaboga?
  • Ne znam ni ja, valjda me ovaj na brzinu presmotao. Ne znam….
  • I šta je bilo posle jesi prijavio tog? Da li je uhapšen taj kreten?
  • Eh ne… nisam ga smio ni prijavit’, jer bi onda ispale komplikacije za mene, pomogao sam mu da je dovede…doduše nisam znao ko su i šta su…prosto…

ponovo je sklopio oči i dva puta duboko udahnuo.

  • Prosto sam ćutao o tome sve ove godine,… i to je bio zadnji put da sam bio u Solunu i u Grčkoj. Prekinuo sam sve kontakte tamo i ugasio sve trgovačke poslove. Vremenom mi je posao ovdje propadao, dok se nije ugasio, al’ sam to prihvatio k'o kaznu i pronašao kol'ki-tol'ki mir.
  • Djede, ja… Ovo je…
  • Znam, živim s tim četrdeset godina i sanjam je često.

Starac se okrenu prema unuku dok je ovaj gledao u zemljani pod pun opušaka i čepova piva svih boja utinutih u zemlju.

  • Izvuci mi ovaj jastuk, previsoko je i donesi mi jedno pivo… osušila se usta.

Mladić je još uvijek sjedio gledajući pred sebe.

  • Da li si se zbog toga povukao ovdje u ovu vukojebinu i u ovu ..hm, kuću koja više izgleda kao štala?
  • Aco, umoran sam i žedan…

Pogledali su se.

  • Znaš da ne smiješ piti?
  • Znam. Donesi jedno, molim te…

Mladić je vidjevši da ovaj neće odustati, ustao, sklonio jastuk i krenuo do obližnjeg potoka  gdje je starac inače hladio piće. Iz kuće se opet čuo zvuk gramofona. Bila mu je to poznata melodija koja ma koliko ugodna bila, nije mogla otjerati starčevu priču iz  glave. Krenuo je nazad prema kući i već s vana glasno počeo pričati.

  • Čuj, ajde nemoj biti tvrdoglav, mogu nazvati bolnicu da dođu po tebe, jeste da više neće biti piva ali biće ti bolje tamo među ljudima nego ovdje samom posle svega. Naravno nije nama problem da te obilazimo…

Ušao je u kuću i zastao pred vratima sobe, zatim ih otvorio i posmatrao tijelo na krevetu. Starčeva pluća se nisu dizala i spuštala.

  • Ilija…

Nije otvarao oči.

  • Djede..

Gramofon je i dalje neumorno vrtio i pravio buku tamo gdje je zavladala vječna tišina.
Koja li je to opera? Nije bio siguran.
Ušao je i sjeo pored starca držeći pivo u ruci i tiho zaplakao. Kraj.

 

Advertisements

22 komentara na “Šest kvadrata oslobođenja

  1. Tužna priča, ipak umro je s mirom i otvorio dušu… Tih šest kvadrata, me podseti na moju podstanarsku sobicu sa sadržajem stvari sličnim kao kod starca.

      1. Daleko bilo, od te situacije, ali i dalje živim u sobi od tih 6 kvadrata, sto, stolica, orman, krevet, peć, tv i komp… zadivljujuće kako to sve stane u tih 6 kvadrata, ali se zato često udaram jer je skučen prostor.

        1. kad otvorim vrata ormana, tu su mi tik vrata od sobe i odmah sto, i kod okretanja i oblačenja, obavezno se udarim od teskobe, i već neko vreme se oblačim u hodniku, tik ispred sobe, em je lakše, nije vrućina a i ne udaram se. 🙂

  2. Wow. Samo to imam da kažem, bukvalno. Ovo je prva tvoja priča, koju sam pročitala i oduvala me, kratko, ubojito, fantastično. Jedva čekam novu.

    1. ne znam zasto je ovaj komentar bio u spamu, slucajno ga nadjoh 😀 elem, ma mogao is napisati i hahaha 😀 sta te briga sta bi drugi pomislili 😀

  3. Ivan

    Tek sada sam otkrio ovu tvoju priču.
    Izvrsna je. Jednostavna,pitka i topla.
    Da se ne ponavljam, udri Slava.
    Užitak te je čitati!

Vaše mišljenje o...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s