Laku noć maestro!

Ležao je budan do kasne sate svake noći gledajći mjesečinom obasjan strop svoje male sobe u ulici Bagrema d-24. Svi njegovi su odavno već spavali, čak se i kašalj u sobi do njegove utihnuo – majka je zaspala.

U potkrovlju je čuo korake i škripanje starog brodskog poda, zvuk uzavrele vode i lupkanje suđem, maestro je takođe bio budan. Koliko li je sati? Jedan, dva? Da li je prošla ponoć? Nije znao, samo je ležao i čekao.

Počeće uskoro, mora početi!

***

Bio je  decembar 1897., hladan i nemilosrdan ubijao je nesretne beskučnike, promrzle i zatrpane snijegom. Ujutro bi čuo majku kako šapuće tihe molitve za duše tih nesretnih ljudi. Spremala je doručak kao i svako jutro zgrčenih prstiju zbog reume, ponekad bi joj ispao po koji sud i odzvanjao hodnikom sve do njegove sobe, budio ga. Grčeći se od hladnoće pokušavao je pokriti noge već odavno prekratkim ćebetom. Uskoro će prikupiti dovoljno novca da kupi  novi, topliji i dakako dovoljno dug. Najduži na svijetu obećao je sebi.

Čuje korake a potom kucanje na vratima, majčina glava proviruje sa osmjehom koji joj zateže bore na licu.

– Sine, vrijeme je – izustila bi, sačekala još koji tren da se uvjeri da je čuo i zatvorila vrata.

Znao je šta to znači. Čekalo ga je toplo mlijeko i parče hljeba namazano svinjskom mašću, a posle toga sati napornog rada u kovačnici. Bio je šegrt.

Ustao bi, obukao odjeću koju je juče nosio i dan prije toga, povadio krmelje iz očiju i obuo cipele koje mu je gazda dao prije mjesec dana. Bile su tople i nisu puštale vodu. Dan kad ih je dobio, bio mu je jedan od najsretnijih.

Iz šolje mlijeko se i dalje pušilo, vatra u kaminu već je uveliko gorila i kuhinja je bila očaravajuće topla, nije mu se izlazilo napolje, ali majka ga je požurivala koreći ga da će zakasniti, a nije u redu da zakasni jer gazda Bjorn je dobar čovijek, a i treba im novac posebno sad u ova teška vremena kad su ostali sami: majka, baka i on.

– Frederik  ne meljaj to, vidim te šta radiš.

-Dobro mama, evo jedem…baka spava?

– Da…Opet si bio budan do kasno u noć, ha?

-Nisam…

-Lažeš…. znam da jesi. – okrenula se prema njemu i pogledala ga – Požuri, zakasnićeš!

Strpao je zadnji veći komad u usta, obukao stari, ali dobro očuvan očev kaput i navukao rukavice. Mahnuo i izašao napolje. Vani ga je ošinula hladnoća i u potpunositi razbudila, stresao se. Pogledao je na prozor potkrovlja i zavidio maestru što i sada spava. Sretnog li čovjeka mislio je.

Na putu do kovačnice pjevušio je melodiju od noćas, muzika je bila njegov bijeg od života koji je živio. Nije imao novac ni ugled da ide u bogate i raskošte teatre i orkestne dvorane, ali je imamo malo zrno zadovoljstva slušajući maestra kako svake noci izvodi arije. I maštao je. Ponekad bi se toliko gubio u sanjarenju da bi izgubio pojam o stvarnosti.

Do kovačnice je jedva stigao, ulice još nisu bile očišćene kako treba, ali nije mu se ni žurilo. Kad je došao javio se gazdi da je tu i prihvatio se posla. Bilo mu je 14 godina. Imao je 10 kad je otac poginuo negdje na moru u oluji, vraćao  se kući u Kopenhagen, ali se nikada nije vratio. Od tad on i majka se snalaze i već godinu dana im je lakše od kako imaju podstanara u potkrovlju. Dobro im plati, a zarađuje još bolje i svima dobro.

Jedini uslov tog podstanara bio je da može svirati u bilo koje doba i da mu niko ne smeta, naravno nije ga se ticalo da li će on nekome smetati jer platio bi dobro to odsustvo tišine samo da on ima svoju slobodu i tišinu kad njemu odgovara.

Umjetnici!

Frederik je bio očaran njime.

Završetkom posla i povratkom kući nadao se da će ga sresti u dvorištu ili na ulici ili ..ma bilo gdje. Otvoriviši kapiju vidio ga je pred vratima.

-O, momče, stigao si..baš lijepo, taman da mi pomogneš nešto. Ne mogu sam, tj. ne smijem da ne bih povrijedio ruke, a bez ruku sam – ništa. – izgovori u dahu i nasmiješi mu se.

– Naravno gospodine maestro. Naravno. – bio je oduševljen, ne samo što ga je sreo nego mu se ovaj i obratio za pomoć.

-Vidiš, imam tamo onu policu sa notnim zapisima, e to hoću da mi odneseš gore u hodnik pored čiviluka, jesi me razumio? A kad to obaviš dođi i unesi ovaj kovčeg  tu u hodnik kod vas, težak je mnogo a tvoja majka reče da vam neće smetati.-

Frederik se okrenu prema ulici i vidje da je prošao kraj police na koju je već napadalo dosta snijega, brzo klimnu glavom i ode po nju. Bila je teška, ali se iz petnih žila trudio da je ne ispusti. Odnio ju je tamo gdje je maestro i rekao pa se vratio da unese kovčeg. Ruke su mu bile umorne, otresao ih je.

Pokušaj da podigne kovčeg nije uspio, pa ga je vukao po snijegu do vrata i posle sa polugama podigao u hodnik. Izgubio je pola sata i bio sav mokar iako je vani bilo hladno do kosti.

U međuvremenu ostao je tu sam, maestro je uveliko bio u svojoj sobi i grijao se, a majka i baka su svakog trenutka trebale da se vrati kući sa noćne mise.

Ušao je u kuhinju  s mišlju treba li javiti da je unio kovčeg, krenuo je ka stepenicama i zastao. Ne, ipak neće, nema potrebe za tim pomisli i sjede pored kamina da se ugrije i večera. Još malo pa će biti vrijeme za spavanje, ta misao ga je obradovala, nasmiješio se.

***

Priprema..
jedan ton, drugi ton…
zagrijava se.
Škripi stolica,
pomjera je,
sjeda.

Treći ton, četvrti … malo duži.
Ustaje,
škripi stolica.

Psuje.
Pauza.
Lupanje vratima.
Počeo je – konačno.

10.12. 1897.,
1 sat i 37 minuta posle ponoći.

Oda radosti.

Frederik je sklopio oči.
Laku noć maestro!

 

Advertisements

11 komentara na “Laku noć maestro!

Vaše mišljenje o...

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s